Pozorišni vodič za letnje festivale - najbolje predstave i šta nam nedostaje na sceni

Čak i kada redovna sezona utihne, ljubitelji pozorišta ne ostaju bez hrane za dušu. Letnji meseci donose nekoliko otvorenih festivala, izvođenja na neobičnim lokacijama i retrospektive koje podsećaju zašto je scenska umetnost toliko dragocena. Dok vrućina traži malo sporiji ritam, ništa ne prija kao prizivanje sećanja na predstave koje su nas ostavile bez daha, na one kojima smo se smejali do suza ili izlazili zamišljeni. Upravo ovo vreme koristimo da prelistamo svoje „pozorišne beležnice“ i podelimo utiske o onome što je obeležilo poslednjih nekoliko godina.

Svaka predstava je ceo svet - tekst koji nosi priču, režija koja joj daje oblik, gluma koja udahnjuje život likovima, scenografija koja gradi prostore i kostimografija koja boji emocije. U ovoj neformalnoj razglednici iz pozorišnog života, osvrnućemo se na više od pedeset naslova, podeliti šta je oduševilo, a šta razočaralo, i zašto baš ti detalji čine razliku između običnog izvođenja i nezaboravnog doživljaja.

Balet i opera - kad se duša izrazi pokretom i tonovima

Ređe se o njima piše u svakodnevnim forumskim razgovorima, ali ljubitelji klasične igre i opere znaju da su naslovi poput Don Kihota u Narodnom pozorištu, ili baleta Ko to tamo peva, pravi biseri. U ovom baletu dominira muzika koja poziva na smeh i setu, a igrači nose čitav jedan mentalitet na svojim plećima. Scenografija je ovde izuzetno važna - mala scena, makete i boje koje vraćaju u neko prošlo vreme, a opet tako savremene. Posebno je impresivna koreografija koja ne štedi energiju, i gledaoci gotovo uvek napuštaju salu sa osmehom.

Što se opere tiče, Jadnici u Madlenianumu su događaj za sebe. U pitanju je mjuzikl koji zahteva podjednako pevačku snagu i glumačku uverljivost. Ovaj komad je potpuno rasprodat čim se pojavi na repertoaru, i nije teško shvatiti zašto - emocija koja izbija iz muzike i dijaloga nosi publiku kroz četiri sata bez trunke zamora. Takođe, opera Seviljski berberin, izvedena na srpskom jeziku, uspela je da osveži jedan od najpoznatijih naslova i približi ga i onima koji inače izbegavaju operu. Kostimi u boji sunca, vedri glasovi i duhoviti tekst pretvaraju predstavu u pravu letnju poslasticu.

Drame koje ostavljaju ožiljke i osmehe

Ako biste pitali posetioce koje predstave pamte godinama, odgovor bi gotovo uvek uključivao Veliku dramu u Narodnom pozorištu. Iako traje puna četiri sata, retko ko oseti dužinu - toliko je pripovedanje napeto, a glumački ansambl uigran do savršenstva. Tekst koji se bavi ratom, porodicom i greškama koje se ponavljaju kroz generacije izgovoren je sa takvom snagom da se u publici često mogu videti suze. Nije slučajno što su mnogi odgledali ovu predstavu četiri ili pet puta, i uvek planiraju ponovo.

Sličan intenzitet nosi Hadersfild u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Mračna priča o prijateljstvu, zavisnosti i potrazi za smislom dočarana je glumom koja izaziva nelagodu, ali i divljenje. Gledaoci su neretko izlazili bez reči, a aplauz je trajao dugo nakon spuštanja zavese. Ovde su scenografija i režija potpuno ogoljene - gotovo da nema rekvizita, a svetlo i senka postaju glavni elementi prostora, što dodatno pojačava autentičnost osećanja.

Na sasvim drugačijoj liniji, Zagonetne varijacije (Narodno pozorište, mala scena) dokaz su da samo dva glumca na sceni mogu držati publiku na ivici sedišta celo veče. Inteligentan, britak dijalog koji se stalno preliva između humora i tuge, kroz susret dva naizgled različita čoveka, ostavlja upečatljiv utisak. Mnogi su istakli da su se i nasmejali i zamislili, a potom poželeli da predstavu pogledaju još najmanje jednom, što je retkost za komorne drame.

U Beogradskom dramskom pozorištu, Eling je postao zaštitni znak jedne toplije priče. Adaptacija norveškog filma donosi susret dva nesnađena čoveka koji jedno u drugom pronalaze neočekivano prijateljstvo. Glumačka uigranost između dvojice protagonista je takva da se granica između scene i stvarnog života gotovo gubi. Publika se smeje i istovremeno oseća blagost, a predstava dugo ostaje u pamćenju kao dokaz da i najobičniji ljudski susret može biti iscjeljujući.

Treba pomenuti i Harolda i Mod u istom pozorištu, gde duet između mladog i starije žene razbija sve predrasude o ljubavi. Scenografija je ovde razigrana, boje su tople, a kostimi svedoče o karakterima likova - ona uvek vedra, on pomalo izgubljen. Poruka o radosti života u svakoj dobi odjeknula je kod mnogih, pa se i posle nekoliko godina predstava rado preporučuje.

Mjuzikli koji osvajaju - Terazije i šire

Ako postoji mesto gde se emocija pretvara u pesmu i igru, to je Pozorište na Terazijama. Ovde su mjuzikli glavna reč, a nekoliko naslova izazvalo je pravu euforiju. Cigani lete u nebo je fenomen za sebe - već prvih deset minuta uvlači gledaoca u čaroban svet muzike, strasti i slobode. Kostimi su raskošni, koreografija razigrana, a izvođači sa takvom energijom pevaju i igraju da se i posle nekoliko ponovnih gledanja otkrivaju novi slojevi. Mnogi ističu da su iz sale izlazili bukvalno bez daha, a aplauz koji traje skoro pola sata samo potvrđuje da se radi o istinskom pozorišnom doživljaju.

Ni Čikago ne zaostaje - priča o zločinu, slavi i moralnoj fleksibilnosti pretvorena je u raskošan spektakl. Sjajna koreografija, zanosni glasovi i odlično uklopljeni elementi komedije i drame, čine ovaj mjuzikl omiljenim među raznolikom publikom. Posebno se pamti scenski pokret koji je toliko precizan da se svaki trzaj tela pretvara u narativ. Publika je više puta napomenula da je za razliku od filma, ovde muzika živa, a interakcija sa ansamblom neposredna.

Kabare i Briljantin su još dva naslova koja su obeležila repertoar Terazija. Dok Kabare donosi mračniju pozadinu predratnog Berlina, Briljantin je čista energija pedesetih - pune suknje, zavodljive pesme i laka priča o mladalačkim ljubavima. Oba komada pokazuju koliko je kostimografija moćno sredstvo pripovedanja: od laštinih štikli do kožnih jakni, svaki detalj govori o vremenu i karakteru likova.

Zona Zamfirova, koja je nešto novijeg datuma, već je postala izuzetno tražena. Međutim, primetna su podeljena mišljenja - dok jedni hvale modernizaciju i duhovite obrte, drugi smatraju da su kostimi prevazišli granicu ukusa i da je lik Manulače izgubio izvornu draž. Ipak, glumački ansambl daje sve od sebe, i predstava ostaje preporuka za sve koji vole razigrane adaptacije klasika.

Komedije i satire - smeh do suza i malo gorčine

Publika voli da se smeje, a beogradska pozorišta nude niz komada koji pogađaju pravo u metu. U Pozorištu Slavija, Čikaške perverzije su postale lokalna legenda - sa samo četiri glumca koji se smenjuju, predstava izaziva salve smeha i ostavlja publiku u neverici da toliko komike može da stane u tako mali prostor. Mnogi se prisećaju pojedinih scena danima nakon gledanja. U istoj kući, Kad Srbi grade kuću na satiričan način oslikava mentalitet, dok Kabares kabarei nudi sirov, ali duhovit monolog o braku i muško-ženskim odnosima - izvođenje od dva i po sata prolazi kao tren.

Jugoslovensko dramsko pozorište se ističe sa Bubom u uhu, kultnom komedijom čiji humor počiva na briljantnom tekstu i preciznom tempu. Iako je predstava dugo na repertoaru, karte su gotovo uvek rasprodate. Ono što ovde blista jeste neverovatna glumačka uigranost i sposobnost ansambla da iz jedne zabune izvuče vrtoglavi niz smeha. Takođe, Tartif i Mletački trgovac donose klasiku u novom ruhu - režija je ovde prilagodila stihove savremenom uhu, a kostimi su raskošni, ali nenametljivi.

U Ateljeu 212, Ljubavno pismo je steklo status jedne od najsmešnijih predstava u poslednjoj deceniji. Ipak, neki posetioci su primetili da posle više godina humor pomalo bledi i da je sada više usiljen. To govori o tome kako se ukus publike menja, ali i koliko je teško održati isti nivo duhovitosti. Nasuprot tome, Čekaonica istog teatra uspeva da spoji komediju i socijalnu kritiku: svakodnevne situacije pretvorene su u apsurd koji boli i zasmejava istovremeno.

Bog masakra, takođe u Ateljeu 212, izazvao je oprečne reakcije. Dok su neki uživali u crnoj komediji koja secira savršene roditelje i njihovu nesavršenu decu, drugi su je doživeli kao previše mračnu, čak i morbidnu. Ovakva podeljenost samo dokazuje da dobar komad ne ostavlja ravnodušnim, a upravo je to ono što se od pozorišta očekuje - da provocira, makar i neprijatnošću.

U Beogradskom dramskom pozorištu, Ne igraj na Engleze je neobična mešavina drame i komedije koja se bavi ozbiljnim temama, ali kroz duhovite dijaloge i živahne likove. Predstava je posebno hvaljena zbog prirodne glume i odsustva patetike. Sviraj to ponovo, Sem, adaptacija Vudija Alena, donosi nervoznog hipohondra i niz ljubavnih nesporazuma - jednostavno, ali delotvorno. Kostimi i scenografija su ovde smišljeni tako da podsete na filmski njujork sedamdesetih, što dodatno pojačava atmosferu.

Predstave za mlade i one mlade u duši

Pozorište za decu i mlade ne treba potceniti - naprotiv, neki od najtoplijih doživljaja dolaze upravo sa tih scena. Ukroćena goropad i Igra u tami u Pozorištu Boško Buha pokazale su kako se klasične priče mogu približiti savremenom osećaju, bez gubitka poetske dubine. U „Ukroćenoj goropadi“ dominiraju žive boje i igra, dok „Igra u tami“ koristi elegantnu scenografiju i prigušeno svetlo da bi ispričala priču o odrastanju i prvim ljubavima. Obe predstave odišu toplinom i prijateljskom atmosferom koja je zaštitni znak ovog pozorišta.

Za one malo starije, Pukla bruka donosi bračne zavrzlame sa dozom ironije, dok Krčmarica Mirandolina u istom ansamblu podseća zašto su komedije pune nesporazuma večno aktuelne. Ono što se posebno ceni jeste odsustvo pretencioznosti; glumci se ne ustežu da se i sami nasmeju na sceni, stvarajući prisnu vezu sa gledaocima.

Šta čini predstavu vrednom ponovnog gledanja?

Kada se osvrnemo na sve ove naslove, jasno je da nije dovoljno samo dobar tekst ili samo odličan glumac. Uspela predstava je spoj nekoliko elemenata koji deluju zajedno. Gluma je prva među jednakima - jedan pogrešan ton može upropastiti dramu, dok autentičan gest može spasiti i najsrednjiju režiju. Publika je posebno osetljiva na preterivanje; kada glumac „glumi“ umesto da bude, to se odmah primeti. S druge strane, kad se neko potpuno utopi u lik, kao što se videlo u „Velikoj drami“ ili „Hadersfildu“, to ostavlja neizbrisiv trag.

Scenografija često nevidljivo gradi svet predstave. U „Elingu“ je dovoljan krevet i sto da postane ceo stan; u „Zagonetnim varijacijama“ prazna scena naglašava težinu reči. Previše natrpana scenografija može odvući pažnju, dok minimalizam traži hrabrost i sigurnu ruku reditelja. Kostimografija, sa svoje strane, govori o likovima pre nego što progovore - boja, materijal, kroj. U mjuziklima poput „Cigani lete u nebo“ kostimi su raskošni i prateće igre, dok u drami „Norway Today“ jednostavni džemperi i farmerke služe da podvuku svakodnevicu i krhkost likova.

Režija i tekst su nervni sistem svake predstave. Tekst može biti genijalan, ali loša režija može ga sahraniti. I obrnuto, vešt reditelj može iz osrednjeg materijala izvući nešto neočekivano. Primeri poput neuspelih modernaizacija (neki pominju Novu stradiju u Narodnom, koja je pokušala da osavremeni Domanovićevu satiru, ali je ostala prazna i dosadna) upozoravaju da dobra namera nije dovoljna. Publika jasno oseća kada je predstava odrađena rutinski, bez strasti - tada odlazi razočarana, sa utiskom izgubljenog vremena.

Šta publika traži, a čega na sceni još uvek nema dovoljno?

Iako je ponuda zaista bogata, mnogi ljubitelji primetili su da neki žanrovi i pristupi i dalje nedostaju. Pre svega, postoji želja za više savremenog domaćeg teksta koji ne potpada pod već viđene obrasce. Predstave poput „Brod za lutke“ u JDP-u ili „Šuma“ dokazuju da nova dramaturgija može biti topla, duhovita i istovremeno duboko životna. Ipak, čini se da se još uvek retko postavljaju komadi koji problematizuju svakodnevicu mladih ljudi - od ekonomske nesigurnosti do digitalne otuđenosti - na način koji ne banalizuje, već ozbiljno promišlja.

Drugo, mjuzikli su u ekspanziji, ali se gotovo isključivo oslanjaju na strane naslove. Publika bi volela da vidi više domaćih mjuzikala izvedenih na visokom nivou, kakav je recimo bio pokušaj sa „Kosom“ u Ateljeu 212. Međutim, prostor Ateljea nije idealan za mjuzikl - zvuk ume da bude problematičan, a scena premala za raskošne koreografije. Mnogi smatraju da bi saradnja više pozorišta mogla da dovede do velikih koprodukcija koje spajaju glumačku snagu drame i pevačku veštinu operete.

Treća tačka je baletski repertoar. Iako postoje izvrsni naslovi poput „Don Kihota“ ili „Ko to tamo peva“, baletska scena se retko osvežava modernim koreografijama. Ljubitelji igre ističu da bi voleli više autorskih projekata koji bi se bavili aktuelnim temama - migracijama, rodnim identitetom, ekologijom - kroz pokret. Takođe, opera na srpskom jeziku je dobro prihvaćena, pa bi veći broj adaptacija klasičnih opera na maternjem jeziku mogao privući novu publiku koja se inače plaši „visoke umetnosti“.

U pogledu kostimografije i scenografije, ima prostora za hrabrije iskorake. Neke predstave deluju vizuelno zastarelo, kao da su izvađene iz neke vitrine pre više decenija. Mladi posetioci priželjkuju scenski dizajn koji prati savremene trendove - više video-projekcija, neobičnih materijala, igre svetlom i senkom. S druge strane, postoji i nostalgija za raskošnijim kostimskim rešenjima, pa bi balans između inovacije i elegancije bio idealan cilj.

I na kraju, često se čuje komentar da su karte za neke predstave preskupe, naročito za studente i mlade. Iako postoje povoljnije opcije - karte od 200 dinara preko sajta BDP-a, ili 212 dinara u Ateljeu 212 za one koji rezervišu na vreme, te studentske ulaznice za galeriju u Narodnom - mnogi nisu dovoljno informisani. Veća transparentnost i više popusta sigurno bi popunili neke poluprazne sale i omogućili da pozorište zaista bude za svakoga.

Završni čin: poziv na letnje festivale i razmenu utisaka

Iako su mnoge od ovih predstava trenutno na pauzi, letnji festivali donose priliku da se vide gostujuće trupe, alternativne scene i manje poznati komadi. Recimo, festival na otvorenom može ponuditi sasvim novu dimenziju baletu Aleksandar ili drami Derviš i smrt. A i sami posetioci postaju deo čarolije - kada zvezde postanu krov, a večernja svežina zameni zatvorenu salu, doživljaj postaje intimniji. Vredi pohvatati programe i planirati izlazak, makar i samostalno; pozorište je mesto gde se svako može osetiti povezano, čak i u mraku partera.

Pozorište je živo biće - ono se menja iz sezone u sezonu, reaguje na društvo, pamti stare uspehe i stvara nove. Baš zato je važno da ne ostavljamo svoje utiske samo za sebe. Kroz razgovor, preporuku, pa i podeljenu kritiku, gradimo most između publike i scenskih umetnika. Ako neku od pomenutih predstava još niste odgledali, neka vam leto bude povod da zakažete veče u pozorištu - a one koji su već bili, neka zamolimo da se ponovo sete šta ih je to najviše dirnulo, nasmejalo ili naljutilo. Jer, nema veće nagrade za svako izvođenje od toga da se o njemu priča i danima kasnije, uz kafu ili u šetnji po parku.

Bilo da ste zaljubljenik u velike drame, lagane komedije, raskošne mjuzikle ili suptilne balete, jedno je sigurno - u našim pozorištima ima dijamanata koji čekaju da budu otkriveni. A možda baš sledeća sezona donese ono što smo toliko priželjkivali: savremenu priču, hrabru režiju, kostime od kojih zastaje dah i glumu koja prodire do kostiju. Do tada, ne zaboravimo da je pozorište pre svega razmena - energije, emocija i ljudskosti.